Autor: dr Marina Kostić Šulejić

ŠTA SE SVE KRIJE IZA DOGOVORA HRVATSKE, ALBANIJE I KOSOVA O ODBRAMBENOJ SARADNJI OD 19.3.2025.?

Zajednička izjava o odbrambenoj saradnji Hrvatske, Austrije i Kosova (HAK) potpisana je 19. marta 2025. godine u Tirani. U analizi ovog dogovora polazim od dva razloga: 1. uspostavljanja saradnje jedne EU države (Hrvatske) sa drugom savezničkom zemljom NATO (Albanijom) koja nije članica EU i Kosovom koju Hrvatska i Albanija priznaju kao državu, kako bi pristupili novim evropskim fondovima nastalim u okviru Plana odbrambene spremnosti Evrope 2030 i naoružavanja Evrope i na taj način jačali svoj vojno-industrijski kompleks. I drugo, kao pružanje bezbednosnih garancija Kosovu i podsticanje njegovog članstva u Uniji i NATO, pri čemu se Hrvatska pokazuje kao stub ove saradnje a Srbija kao „imperijalna Rusija“. Takođe, analiza pruža i nekoliko preporuka za Srbiju.

1. Razlozi profita i jačanja vojno-industrijskog kompleksa/odbrambene industrije Hrvatske i Albanije opravdano potrebom usaglašavanja sa Evropskim planom naoružavanja „Spremnost 2030“ (Readiness 2030) i ReArm Europe koji imaju kao opravdanje težnju za postizanjem veće bezbednosti u uslovima dezangožavanja SAD u Evropi, rata sa Rusijom u Ukrajini, strateškog rivalstva sa Kinom i suprotstavljanja „ligi autokratija“ u svetu i drugim izazovima i rizicima.

U svojim Političkim smernicama za narednu Evropsku komisiju 2024-2029 „Evropski izbor“, koje je kandidatkinja za predsednicu nove Evropske komisije Ursula fon der Lajen predstavila Evropskom parlamentu na dan izbora u julu 2024. godine je navedeno sedam prioriteta među kojima je oblast „odbrana i bezbednost“ navedena kao prva prioritetna oblast. Njime je najavljeno i formiranje Evropske odbrambene unije (koja bi blisko sarađivala sa NATO), uvođenje komesara za odbranu u sastav Komisije (to je postao Andreus Kobilus, nekadašnji premijer Litvanije), donošenje Plana („belog papira“) Evropske odbrambene spremnosti 2030 (koji je usvojen 19. marta 2025. godine) i izgradnje Evropskog odbrambenog fonda, koji predviđa ulaganja i u svemirske sisteme ranog upozoravanja kao i ostala četiri domena ratovanja. Ipak, sam dokument započinje delom o novom planu za održivi prosperitet i kompetitivnost Evrope.

„Moramo trošiti više, trošiti bolje, trošiti zaedno“, navodi se u Smernicama. Tri zadatka koja se pri tom navode su: 1. jačanje oružanih snaga država članica, 2. veće investiranje u evropsku odbrambenu industriju, uključujući jačanje Programa evropske odbrambene industrije i stvaranje Jedinstvenog tržišta za proizvode i usluge odbrambene industrije uz povećanje proizvodnje i zajedničke nabavke, 3. povlačenje resursa i suprotstavljanje zajedničkim pretnjama kroz projekte Evropske odbrambene unije poput Evropskog vazdušnog štita i sajber odbrane. Kao obrazloženje predstojeće politike Komisije navodi se uverenje da će „narednih pet godina definisati evropsko mesto u svetu za nerdnih pet decenija“. „One će biti odlučujuće za to da li mi oblikujemo sopstvenu budućnost ili će ona biti oblikovana događajima ili drugima“.

Bez obzira na sve razlike, ono što veže Trumpovu i fon der Lajenovu je pristup načinu rešavanja sporovа koji oboje opisuju kroz kovanicu „mir kroz snagu“ (peace through strength). U toj paradigmi, Evropu bi trebalo maksimalno naoružati kako bi se jednakom snagom suprotstavila autoritarnoj Putinovoj Rusiji, dok bi Ukrajini trebalo dostaviti maksimalno vojne pomoći jer ona „brani evropsku slobodu, demokratiju i vrednosti“. Pri tom u Smernicama se navodi da je „ruski agresivni rat – vođen Putinovom imperijalnom željim da uništi Ukrajinu i njenu evropsku budućnost – (je) deo šireg, sistemskog napada na Evropu, naše vrednosti i na međunarodni poredak zasnovan na pravilima“. Smernice čak uvode i pojam „nove lige autokratija“ u koje svrstava Iran, Severnu Koreju, Rusiju i sve one koji rade na „sejanju podele i stvaraju alternativni međunarodni poredak zasnovan na prekrajanju mapa, imperijalnim idejama i sferama uticaja“. Plan Evropske odbrambene spremnosti 2030 eksplicitno navodi i Kinu kao autoritarnu državu. On navodi da je došlo vreme da se Evropa ponovno naoruža što znači da je potreban „masivni porast u trošenju na evropsku odbranu“. Rat u Ukrajini se predstavlja kao strateški prioritet, egzistencijalno važan za budućnost Evrope koji treba da zaustavi dalje teritorijalno osvajanje Rusije i narušavanje međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima, iz čega proizilazi da EU vidi sebe kao entitet u ratu sa „imperijalnom i agresivnom Rusijom“, dok se navodi i da je „Rusija jasno stavila do znanja da po njenom razumevanju ona ostaje u ratu sa Zapadom“. U tom kontekstu razvijen je mehanizam podrške državama u vidu zajmova iz budžeta EU i kroz program Bezbednost i akcija za Evropu (SAFE) koji bi trebalo da podrži značajno povećanje investicija država članica u odbrambene sposobnosti Evrope u naredne dve decenije. On predviđa zajedničke nabavke koje uključuju najmanje dve zemlje, od kojih će jedna biti država članica koja prima SAFE finansijsku pomoć a druga može biti druga država članica, država EFTA, članica EEA ili Ukrajina. Takođe, moguće je učešće i partnerskih zemalja uz ugovor sa Unijom.

Političke smernice nove predsednice Evropske komisije navode da je maksimalno ulaganje u bezbednost Ukrajine ulaganje u bezbednost Evrope, a na umu se posebno ima i učešće u postoknfliktnoj rekonstrukciji Evrope kroz evropske finansijske instrumente. Da li će međutim, produžetak rata u Ukrajini evropskim sredstvima zaista učiniti Ukrajinu sigurnijom ili će u stvari poslužiti za dalje naoružavanje Evrope, profitiranje vojno-industrijsog kompleksa i stvaranje Evropske odbrambene unije? Za sada, strategija „mir kroz snagu“ i stvaranje Evropske odbrambene unije se vidi kao najbolji put ka miru i bezbednosti Evrope koji bi odgovarao evropskim interesima i željenom identitetu kao svetske sile.

Težnje Unije da postane svetska sila će neminovno voditi i željama kreatora evropske politike da jačaju francuske nuklearne snage, iako se nuklearno naoružanje ne pominje za sada u navedenim dokumentima Unije, koje bi se predstavile kao „evropske“ ili kao „evropska dimenzija francuskog odvraćanja“ jer se nuklearno oružje još uvek vidi kao paradigmi moći i statusa svetske sile. Nuklearna energija i oružje postaće vododelnica nove evropske odbrambene politike i članica EU a Francuska i Nemačka se mogu naći na različitim ali i istinim stranama u ovoj podeli. Za sada su bile na različitim, sa Francuskom promoterom nuklearne energije i Nemačkom koja je ugasila svoje nuklearne reaktore. Na istoj se mogu naći ukoliko Nemačka promeni svoju politiku prema nuklearnoj energiji i dodatno produbi odbrambeno savezništvo sa Francuskom na takav način da pristane na deljenje troškova francuskog nuklearnog oružja predstavljenog kao „evropsko“. Bilo kakvo učešće Nemačke u programima nuklearnog naoružanja, pa i kroz deljenje sa Francuskom, je bilo tokom celog Hladnog rata kao i danas potpuno neprihvatljivo za Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez/Rusiju. Dodatno, kroz strateške snage SAD i nuklearno deljenje NATO i dalje ostaje okvir nuklearnog odvraćanja u Evropi.

Preporuka za Srbiju:

– Aktivno traženje i nalaženja partnera, države članice Evropske unije sa kojom bi Srbija mogla zajednički da konkuriše za projekte jačanja odbrambene industrije uz istovremeno zalaganje za redovne konsultacije unutar mehanizma podregionalne kontrole naoružanja kako bi se održao razuman stepen poverenja država članica odnosno kako region ne bi bio vođen trkom u naoružanju umesto jačanjem evropskih odbrambenih sposobnosti. Najbolji partner za ovo bi bila neka od država EU koja ne priznaje JPN Kosova.

Napomena: Sam Plan odbrambene sposobnosti Unije 2030 ne svrstava Srbiju u države sa sličnom vizijom bezbednosti (like-minded states) sa kojima bi EU trebalo da nastavi uzajamno korisno angažovanje i saradnju u oblasti bezbednosti i odbrane. Tu se navode Albanija, Island, Crna Gora, Moldavija, S. Makedonija i Švajcarska.

– Aktivno promovisanje kontrole naoružanja i uspostavljanja mera poverenja na širem regionalnom prostoru, uz zalaganje za maksimalno poštovanje evropskog poretka zasnovanog na pravilima.

2. Pružanje bezbednosnih garancija Kosovu kada su dovedene u pitanje američke

Kao jedan od glavnih motiva potpisivanja Zajedničke Deklaracije HAK navodi se zaštita teritorijalnog integriteta strana i geopolitička previranja u Evropi. Sam dogovor ima za cilj jačane evropskih i transatlantskih integracija Albanije i Kosova, gde se Hrvatska pojavljuje kao stub ove saradnje. Iskustva dve zemlje i Kosova baziraju se na ratu protiv Srbije i teže da odvrate moguću intervenciju Srbije jačajući na taj način JPN Kosova. Navodna pretnja od Srbije će svakako doprineti većim investicijama EU u odbrambeni sektor Hrvatske, Albanije i Kosova kao država sa sličnim vizijama bezbednosti, kako će se to predstavljati. Mogu se očekivati zajednički projekti HAK u okviru gore navedenih programa naoružavanja Evrope, zajedničke vojne vežbe, treninzi, možda i slanje vojne misije u Ukrajinu u okviru nekog budućeg mirovnog paketa. Saradnja i pomoć će se odvijati kroz obaveštajni sistem, razvoj odbrambene industrije, transfer znanja i iskustava, podele ratnih iskustava, savezničke odnose, bolje pozicioniranje Albanije i Kosova prema NATO i EU.

Preporuka za Srbiju:

– Srbija ne sme dozvoliti jačanje anti-srpskog narativa u Evropi tj. sprovoditi aktivnosti koje bi poslužile drugima da je još više koriste kao izgovor za svoje vojne projekte i nacionalne ambicije, već insistirati na svojoj vojnoj neutralnosti i težnji za članstvom u Uniji kao osnovi spoljnopolitičkih odluka i tražiti partnere unutar EU za aktivnu saradnju u konkurisanju za evropske projekte odbrane. Srbija je deo Evrope i kao takva teži da aktivno doprinosi miru u Evropi.