Evroazijske integracije – Projekat Evroazijske integracije predstavio je predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev 1994. godine na moskovskom državnom univerzitetu „Lomonosov“. Početkom 1995. godine Kazahstan, Belorusija i Ruska federaciju potpisale su Sporazum o carinskoj uniji koji je težio uklanjanju prepreka slobodnoj trgovini robe i fer konkurenciji. Produbljivanje integracije sledilo je sa potpisivanjem Sporazuma o proširenju integracije u ekonomskoj i humanitarnoj oblasti 1996. godine, koji je pored Kazahstana, Belorusije i Rusije potpisao i Kirgistan, dok mu je Tadžikistan pristupio dve godine kasnije. Nova integraciona struktura – Evroazijska ekonomska zajednica – uspostavljena je 2000. godine sa ciljem harmonizacije zakona i strukturalnog prilagođavanja država članica. Ugovor o uspostavljanju zajedničke carinske teritorije i formiranju Carinske unije potpisan je u oktobru 2007. godine . Carinske teritorije tri države spojene su u zajedničku carinsku teritoriju do jula 2011. godine. Predsednici Rusije, Belorusije i Kazahstana potpisali su Deklaraciju o Evroazijskoj ekonomskoj integraciji 18. novembra 2011. godine, kojom je postignut i dogovor o formiranju Evroazijske ekonomske unije, kao i stvaranje Zajedničkog ekonomskog prostora. Tada su ovlašćenja Međudržavnog komiteta Evroazijske ekonomske zajednice prešle na Vrhovni evroazijski ekonomski komitet. Pravni okvir Zajedničkog ekonomskog prostora formiran je do početka 2012. godine. Evroazijska ekonomska komisija je počela sa radom početkom februara iste godine, kao nadnacionalno stalno izvršno telo koje ima mogućnost donošenja odluka. Saradnja je 2013. godine uspostavljena sa Jermenijom i Kirgistanom.
Ugovor o uspostavljanju Evroazijske ekonomske unije, kao međunarodne organizacije regionalnog karaktera, potpisan je u Astani 29. maja 2014. godine od strane predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina, Belorusije Aleksandra Lukašenka i Kirgistana Nursultana Nazarbajeva, a stupio na snagu 1. januara 2015. godine. Sporazumu je 10. oktobra 2014. godine pristupila Jermenija (primljena u članstvo 2. januara 2015. godine), a 23. decembra 2014. godine Kirgistan (primljen u članstvo 12. avgusta 2015. godine). Evroazijska ekonomska unija je zasnovana na načelima tržišne ekonomije uz uzimanje u obzir regulativa, pravila i načela Svetske trgovinske organizacije, poštovanje načela suverene jednakosti država članica i njihovog teritorijalnog integriteta, specifičnih odlika političkih struktura država članica, njihovih nacionalnih interesa i uzdržavanje od bilo kakvih akcija koje bi mogle štetiti Uniji. Osnovni ciljevi Unije su: stvaranje odgovarajućih uslova za održiv ekonomski razvoj država članica kako bi se poboljšao životni standard njihovih građana, težnja ka stvaranju zajedničkog tržišta robe, usluga, kapitala i rada unutar Unije i ostvarivanje sveobuhvatne modernizacije, saradnje i kompetitivnosti nacionalnih ekonomija unutar globalne ekonomije. Obuhvata oko 15% svetske teritorije, 182 miliona stanovnika uz BDP od oko 2,5 milijardi amaričkih dolara.
Kandidat za članstvo je Tadžikistan. U pregovorima su Egipat, Tajland i Srbija. Za razliku od evropskih integracija, članstvo u Evroazijskom ekonomskom savetu nije zasnovano na rigidnom procesu pristupnog uslovljavanja pravilima i kriterijumima. Savez funkcioniše kroz nadnacionalne i međunarodne institucije. Vrhovni Evroazijski ekonomski savet je „najviši organ“ koji se sastoji od šefova država članica i sastaje se najmanje jednom godišnje. On može donositi odluke i dispozicije konsenzusom. Drugi organ Unije je Evroazijski međuvladin savet, koji sačinjavaju premijeri zemalja članica i sastaje se najmanje dva puta godišnje. On, takođe, može konsenzusom donositi odluke i dispozicije. Stalno izvršno telo Unije je Evroaziska ekonomska komisija, koja je nadnacionalni organ sličan Evropskoj komisiji, i čije je sedište u Moskvi. Ona konsenzusom može donositi odluke, dispozicije i preporuke. Takođe, institucionalnu strukturu čini i Sud Evroazijske ekonomske unije, čije je sedište u Minsku. Unija ima zajednički budžet izražen u rubljama.

Evropske integracije – Evropske integracije su proces ekonomskog, pravnog, političkog, socijalnog i kulturnog i drugog povezivanja evropskih država u jednu međunarodnu i nadnacionalnu organizaciju koja se danas zove Evropska unija. Pokušaji stvaranja ove unije između dva svetska rata su bili bezuspešni, a ideje stvaranja „Sjedinjenih Država Evrope“ se promovišu nakon Drugog svetskog rata od strane britanskih i francuskih lidera. Njen institucionalni, nadnacionalni oblik nastaje nakon Drugog svetskog rata u vidu Evropske zajednice za ugalj i čelik (1951), motivisan pre svega naporima da se nikada više ne dogodi rat u središtu Evrope i brzom obnovom posleratne Evrope, povezivanjem industrija koje su najvažnije za odbranu jedne zemlje i stvaranjem zajedničkog tržišta. Nakon toga, 1957. godine potpisani su Rimski ugovori kojima su stvorene dve nove organizacije – Evropska Ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju. Organi tri Zajednice spojeni su 1967. godine. Članstvo ovih organizacija obuhvatalo je Francusku, SR Nemačku, Italiju, Belgiju, Holandiju i Luksemburg. Integracija u ovim oblastima trebalo je da dovede do integracija u drugim oblastima i njenog produbljivanja, koje bi rezultiralo stvaranjem jedne Unije. Ovaj proces je bio spor i kretao se kroz integraciju po sektorima (tzv. Funkcionalistički model) – ekonomskom (stvaranje Carinske unije, jedinstvenog tržišta, evrozone, fiskalne unije), energetike, obrazovanja i kulture, kosmosa, političke saradnje, ekologije, socijalne politike, istraživanja i tehnologije, pravosuđa, policijske saradnje, spoljne politike i odbrane. Ugovor o osnivanju Evropske Unije usvojen je 1984. godine u Evropskom parlamentu. Ugovor o stvaranju Evropske unije potpisan je u Mastrihtu 1992. godine (stupio na snagu 1993. godine). Unija je tada zasnovana na tzv. tri stuba – na nadnacionalnom nivou Evropska zajednica i na međuvladinom nivou Zajednička spoljna i bezbednosna politika i Saradnja u oblasti unutrašnje politike i pravosuđa. Do uvođenja zajedničke valute – evra – došlo je 1. januara 1999. godine. Dalji proces integracija pratio je pokušaj stvaranja evropskog Ustava (potpisan 2004. godine), koji bi zamenio sve prethodne sporazume ali je on iako ratifikovan od 18 država članica, odbačen zbog negativnih referenduma u Francuskoj i Holandiji 2005. godine. Zbog toga su postojeći sporazumi zadržani a doneti amandmani u vidu Lisabonskog sporazuma koji je potpisan 2007. godine i stupio na snagu 2009. godine (iz drugog puta prihvaćen od strane Irske). Lisabonskim ugovorom ukinuta je struktura EU koja se zasnivala na tri stuba. Lisabonski sporazum je uspostavio pravni subjektivitet Unije, uspostavio saodlučivanje kao uobičajni način donošenja odluka, razjasnio nadležnosti Unije i podeljene nadležnosti sa državama članicama, inkorporirao institucije Evropskog saveta i Evropske centralne banke u Ugovor, uveo promene u sastavu i radu institucija EU, uveo Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku Ugovor uz formiranje Evropske službe za spoljno delovanje na čijem je čelu Visoki predstavnik Unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku (VP SPBP), koji je istovremeno i potpredsednik Evropske komisije, formirao Evropsku odbrambenu agenciju, uveo stalnu strukturisanu saradnju i načela solidarnosti i uzajamne pomoći. Na referendumu sredinom 2016. godine građani Velike Britanije izjasnili su se za izlazak iz Evropske unije, što je potvrđeno i odlukom britanskog parlamenta.
Politika proširenja počela se primenjivati od 1969. godine kada je doneta odluka o prvom proširenju na Sever. Velika Britanija, Danska, Irska potpisale su Ugovor o pristupanje 1972. godine, dok su građani Norveške na referendumu odbili članstvo u EZ. Grčka se pridružila 1981. godine, a Španija i Portugalija 1986. godine – sve tri nakon reformi i svrgavanja diktatorskih režima u svojim zemljama. Naredno proširenje usledilo je nakon promena u Srednjoj i Istočnoj Evropi prouzrokovanih padom komunističkih režima i nastupajućom tranzicijom ka liberalno-demokratskim uređenjima. Zajedno sa iskustvom proširenja na Jug Evropska unija je razvila tzv. Kopenhaške kriterijume koje su države kandidati trebale da ispune – institucionalna i politička reforma, vladavina prava, liberalizacija tržišta i zasnivanje ekonomije na liberalnim načelima, i usvajanje pravnih tekovina EU (acquis communautaire). Deset država ovog regiona – tzv. Istočno proširenje – desilo se 2004. godine kada su Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Letonija, Litvanija, Estonija, Malta i Kipar postale članice Unije. Tri godine kasnije članice Unije postale su i Bugarska i Rumunija. Hrvatska je postala članica 2013. godine. Status kandidata za članstvo imaju Albanija, Republika Makedonija, Crna Gora, Srbija i Turska, dok status potencijalnog kandidata ima Bosna i Hercegovina. Evropska unija ima razvijene institucionalne mehanizme tzv. „susedske politike“.
Institucije Evropske unije su Evropski savet (koji čine šefovi država i vlada koji daju smernice za razvoj Unije, predsednik Evropske komisije, VP SPBP ), Savet ministara (koji se sastaje u različitim ministarskim formama i najvažnije je telo koje donosi odluke), Evropski parlament (koji u saodlučivanju sa Savetom ministara donosi odluke, bira Evropsku komisiju i vrši nadzor nad radom, donosi budžet i neposredni je predstavnik građana Unije budući da se od 1979. bira neposredno, ima 751 člana), Evropska komisija (koja je Izvršni organ unije koji predlaže i sprovodi propise Unije, čini ga po jedan predstavnik svake države članice), Sud pravde EU (interpretira zakone Unije i stara se o njihovoj jednakoj primeni, čini ga po 1 sudija iz svake države članice), Evropska centralna banka (upravlja evrom, čine je predsednik i potpredsednik i guverneri nacionalni banaka iz svih država članica), Evropski revizorski sud, Evropska agencija za spoljno delovanje (upravlja diplomatskim odnosima i sprovodi spoljnu i bezbednosnu politiku EU) i dr.

Ekološka bezbednost – Ekološka bezbednost se može shvatiti kao štetan uticaj čoveka na atmosferu, zemlju, šume, vodu i more. Posledice nastalih ekoloških katastrofa ugrožavaju ljude, zajednice i nacionalne države. Na primer, klimatske promene izazvane prekomernom ljudskom eksploatacijom fosilnih goriva sa visokom emisijom CO2 u atmosferu, predstavljaju opasnost po bezbednost. Prosečna temperatura na Zemlji mogla bi da poraste od 4 do 6 stepeni Celzijusa do kraja ovog veka. U mnogim delovima sveta takav uticaj klimatskih promena doživeće se kroz promene temperature, nivoa mora i padavina, što će prouzrokovati intenzivnost i učestalost suša, dezertifikacije, požara, eroziju obala, poplava, zemljotresa i epidemija. Razmatranje ekološke bezbednosti tokom osamdesetih godina doprinelo je proširivanju i produbljivanju koncepata bezbednosti. Umesto država i ratova, sada se i životna sredina smatra referentnim objektom bezbednosti, a ekološke promene bezbednosnom pretnjom i rizikom. Životna sredina je postavljena kao pitanje nacionalne bezbednosti. Zbog potencijalnih rizika, ekološka bezbednost ima uže i šire tumačenje. Uži pogled razmatra mogućnost da zbog ekoloških promena u životnoj sredini, grupe unutar države ili države između sebe uđu u oružani sukob. Homer-Diksonova hipoteza pretpostavlja da će opadanje kvantiteta i kvaliteta prirodnih resursa i enormni rast populacije biti osnovni pokretači bezbednosnih rizika u budućnosti. Šire tumačenje ekološke bezbednosti usko je povezano sa pojmom „ ljudske bezbednosti“ u smislu ljudske ranjivosti na globalne promene u vitalnim oblastima života (voda, hrana, poljoprivredno zemljište i dr. ) Ekološke štete izazvane klimatskim promenama pretnja su ljudskim životima posredno preko izazvanih poremećaja u sektoru poljoprivrede, ugrožavanjem proizvodnje hrane, ili direktno preko zdravstvenih posledica ultraljubičastih zraka i radijacije ili širenja bolesti.

Ekološki terorizam – Ekološki terorizam je krivično delo usmereno protiv privrednih subjekata ili država u cilju nanošenja štete i sprečavanja aktivnosti koje su štetne po prirodu ili životinje. Ekoterorističke akcije se najčešće usmeravaju protiv: državnih istraživačkih laboratorija, kompanija hrane, kozmetičke i drvne industrije, hipermarketa, farmi, “fast food” restorana, zooloških vrtova, cirkusa i akvarijuma. Način ekoterorističkog delovanja je uvek direktna akcija u obliku sabotaža. Ekoterorističke organizacije nemaju komandnu hijerarhijsku strukturu, organizovane su ćelijski i disperzirano. Mrežna struktura organizovanja otežava njihovo otkrivanje. Pripadnici ekoterorističkih grupa su uglavnom visoko obrazovani i izraženo emotivno motivisani. Najpoznatija ekoteroristička organizacija je ” Earth Liberation Front” ” (ELF), čije ćelije aktivno biraju mete i izazivaju ekonomske štete na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država. U širem smislu, ekoterorizam može da podrazumeva i napad na prirodu u političke svrhe kao deo ratne strategije. Ilegalnim akcijama nanosi se značajna šteta prirodi kako bi se oslabili potencijali prirodnih resursa protivničke strane u sukobu (npr. Zalivski rat).

Ekonomska špijunaža – Ekonomska špijunaža je skup aktivnosti planiranja, prikupljanja, analize, obrade i distribucije tajnih podataka, onih najvažnijih za ekonomske aktere i vitalnih za ekonomsku politiku države. Ekonomska špijunaža obuhvata najčešće sledeće domene: komercijalne, industrijske, naučne, bankarsko-finansijske i pravno-uređivačke podatke. Akcije ekonomske špijunaže u prikupljanju podataka nisu oslonjene samo na metode infiltriranja, prisluškivanja ucena i nasilja, podrazumevaju i legalne aktivnosti obrade podataka iz javnih izvora.

Ekstremizam – Ekstremizam predstavlja sklonost ka preteranim, krajnjim i nepomirljivim stavovima i merama. U političko-vrednosnom smislu ekstremizam prihvata ideju o apsolutnosti identiteta koji se pronalazi isključivo u rasi, naciji, religiji ili klasi. Ekstremizam počiva na anti-građanskom shvatanju politike. Ne prihvata nikakav vid političkog konsenzusa ili komunikacije, pošto se suprotstavlja liberalnoj demokratiji i univerzalnim građanskim vrednostima. Otelovljuje sve one radikalne i revolucionarne sklonosti. Ekstremizam može da dolazi sa desnice (nacisti, fašisti, secesionisti), levice (anarhisti, komunisti, zeleni) i iz religijskog fundamentalizma. Najistaknutija karakteristika ekstremizma je zasnivanje podele na “mi” i”oni”, gde se drugi obeležavaju kao neprijatelji. Jedna od posledica ovakvog pogleda na svet je militantnost, odnosno terorizam.

Energetska bezbednost – je sposobnost nacionalne ekonomije da garantuje snabdevanje energetskih resursa na pravovremeni način i po razumnim cenama koje se neće negativno uticati na privredu. Energetska bezbednost podrazumeva dostupnost, pouzdanost i pristupačnost energentima. U užem smislu, energetska bezbednost se determiniše nacionalnim interesima, u zavisnosti da li je zemlja zavisna od uvoza ili predstavlja izvoznika energije i energenata. Pravilo je da uvozne zemlje konstantno teže smanjenju potražnje za inostranim resursima kroz povećanje energetske efikasnosti i razvoj obnovljivih energetskih potencijala. Sigurnost snabdevanja se tada dostiže diverzifikacijom energetskog miksa i razvojem jedinstvenog konkurentnog tržišta. Država će biti bezbednija ako manje zavisi od jednog oblika energije (prirodni gas, ugalj, nafta) i ako buduće energetske potrebe obezbeđuje pomoću odgovarajućih domaćih resursa pod ekonomski prihvatljivim uslovima.

Etničko nasilje – Etničko nasilje je složen oblik nasilja u kojem se bar jedna od strana određuje prema etničkom kriterijumu. Nasilje pokreće težnja za obezbeđivanjem nacionalnih prava na najvećem mogućem teritorijalnom prostoru. Sukob se obično ne tiče samo etničkih razlika, u pitanju su politički, ekonomski, socijalni i kulturni interesi. U etničkom nasilju strane u sukobu često nisu u jednakom pravnom položaju, jer je jedna od strana legalna vlada sa oružanom silom. Nasilni separatistički pokreti su poznati i ekstremni izrazi etničkog nasilja. Nasilje po etničkoj liniji ima nekoliko formi: genocid, etničko čišćenje, pogrom, građanski rat i terorizam.