Za građane bivših socijalističkih društava „krupne” reči kao što su „etika” i „moral” teško da mogu biti asocijacija na pomen obaveštajnog rada. Sećanje na totalitarni poredak u kojem je obaveštajni rad bio „mozak” represivnog aparata usmerenog na navodnu zaštitu socijalističkih vrednosti, a zapravo na očuvanje apsolutne moći partijske elite — još je sveže u Srbiji. Ako su negde građani mogli da jasno osete da oni postoje radi države, a ne država radi njih, onda su to bile obaveštajne službe. Državna bezbednost je pored obaveštajnih i kontraobaveštajnih zadataka imala ulogu „neutralisanja” kritički opredeljenih intelektualaca i opoziciono angažovanih građana, a tradicija se manje više uspešno održala tokom devedesetih godina minulog veka.
Stoga ne čudi što se reformisanje obaveštajnog sektora i uspostavljanje delotvorne demokratske i unutrašnje kontrole odvija sporo i sa čestim zastojima. Brojne primedbe upućene su proteklih godina u pogledu pitanja lustracije onih koji su se ogrešili o ljudska prava, transparentnosti i kvaliteta politike ljudskih resursa, rukovođenja operativnim delom obaveštajnog rada (npr. u lociranju i hapšenju optuženih za ratne zločine) i zatvorenosti obaveštajnih službi za medije i stručnu javnost.

Korenita reforma metodologije i prakse obaveštajnog rada u Srbiji malo je verovatna u okolnostima kada se njen uspeh meri skoro isključivo kriterijumom kolokvijalno izraženim u izanđaloj frazi, brižljivo sačuvanoj iz socijalističkog vremena: „sve je rađeno u skladu sa zakonom”. Nemački istoričar sa početka devetnaestog veka Bartold Georg Nibur lucidno je primetio da sloboda neuporedivo više zavisi od javne uprave nego od ustava jedne političke zajednice. Drugim rečima, kvalitet uživanja građana u slobodama i osnovnim ljudskim pravima u većoj meri je uslovljen kvalitetom delovanja upravnih mehanizama i procedura nego samim postojanjem ustavnih garantija. Politička teorija i iskustvo funkcionisanja institucija moderne države ukazuju da sve što javni službenik radi po slovu zakona ne mora nužno da bude i u skladu sa javnim interesom. Uloga javne uprave u savremenom demokratski uređenom društvu zasniva se na shvatanju javnog interesa kao svrhe za koju oni koji savesno vrše vlast veruju da je najpodesnija za opšte blagostanje društva. Reč je o interesima zajednice čijim se unapređenjem omogućava pojedincima da osiguraju preimućstva koja sami ne bi mogli da uživaju.

Utoliko se čini podesnom metafora koja ustav i zakone vidi kao „horizontalnu ravan” demokratskog poretka, a javni interes kao njegovu „vertikalu”. Stabilnost ove vertikale neposredno počiva na integritetu javnog službenika kao praksi obavljanja profesionalnih dužnosti u skladu sa principima etike javne službe, opštim moralnim normama i uz poštovanje osnovnih ljudskih prava i demokratskih načela. Samo čestito odlučivanje javnog službenika o tome kako da primeni uopštene odredbe zakona na pojedinačne slučajeve popunjava eventualne pravne praznine i briše „sive zone” u propisima, pogodne za pojavu pristrasnosti koja vodi u korupciju i ostale vidove zloupotrebe javnih ovlašćenja.

U okolnostima širenja metodologije obaveštajnog rada iz oblasti nacionalne bezbednosti u delokrug nadležnosti policije, carine, poreskih organa itd. povećava se prostor u kojem može da dođe do narušavanja javnih interesa i ugrožavanja ljudskih i građanskih prava. Institucionalni mehanizmi spoljašnje i unutrašnje kontrole obaveštajnog rada kao veoma značajne javne funkcije u zaštiti ljudske bezbednosti ne mogu dovoljno efikasno da ostvare ciljeve bez ustanovljavanja etičkih standarda kao smernica za ispravno postupanje u obavljanju poverenih javnih poslova.

Američki etičar Teri Kuper ukazao je da za učenje ispravnog određivanja etičkih izbora pojedinac mora da razvije veštinu moralne imaginacije kao sposobnost da u vlastitom umu zamisli „film” koji uzima u obzir dinamiku socijalnog okruženja u kojem se mora napraviti etički izbor. Istorija pojedinih obaveštajnih službi u starim demokratijama pokazuje da dugoročno odbijanje da se formalizuju minimalni etički standardi može da dovede do pojave niza ozbiljnih propusta i zloupotreba sa dalekosežnim posledicama po ugled same službe, javne interese i ljudska prava. Zbog toga etički kodeks ponašanja obaveštajnog službenika, pored razvijanja moralne imaginacije, ostaje nezamenljiv putokaz za pronalaženje odgovora na pitanja poput — gde se nalazi prag etike javne službe, kako postići minimum poštovanja njenih standarda, i kako da etika postane jedna od radnih navika. Navedeni ciljevi postižu se stalnom etičkom obukom.

Etička obuka namenjena javnim službenicima u čijoj se nadležnosti nalazi obaveštajni rad mora biti osmišljena tako da oni prepoznaju vlastiti interes za unapređenje znanja, a ne da je dožive kao svojevrsnu kaznu za greške načinjene u radu. Krajnji ishod etičke obuke trebalo bi da bude poboljšano radno okruženje pogodno za unapređenje ukupne delotvornosti institucije, zasnovano na dobrim kolegijalnim odnosima i saradnji rukovodilaca sa podređenim službenicima. Program etičke obuke trebalo bi da sadrži studije slučaja iz oblasti obaveštajnog rada, kako bi službenici mogli na slikovit način da uvide složenost razrešavanja dilema o tome kako postupiti u, na primer, situacijama sukoba dve ili više temeljnih etičkih vrednosti, suprotstavljenosti rizika i troškova neuspeha neke operacije itd. U analizama studijâ slučaja težište bi trebalo da bude na pažljivom razmatranju svih okolnosti koje su dovele do donošenja etički neispravnih odluka i na ukazivanju na primere službenika koji su uprkos pritiscima nadređenih ili kolega ostali privrženi etičkim standardima.

Jačanje integriteta obaveštajnih službenika sprovođenjem etičke obuke jedan je od koraka na putu modernizacije javne uprave u Srbiji, koja bi u krajnjem ishodu trebalo da bude sposobna da uvek efikasno odgovori na potrebe građana za solidnim nivoom ljudske i nacionalne bezbednosti. Iz perspektive postepenog približavanja članstvu u Evropskoj uniji, dosledna primena etičkih standarda u obaveštajnom radu stvoriće zdravu institucionalnu osnovu za ispunjenje zahteva u pogledu reforme sektora bezbednosti i operativnog umrežavanja domaćih službi sa Evropolom, posebno u kontekstu međunarodne saradnje u suzbijanju organizovanog kriminala i terorizma. Građanima preostaje da maštaju o danu kada će nestati cinični prizvuk iz spoja reči „etika” i „obaveštajni rad”.