Po ugledu na sve ozbiljne države koje drže do visokog stepena bezbednosne kulture i Srbija bi trebala da razvije metod saradnje bezbednosnih službi, vojske, policije i službi privatnog obezbeđenja. Uvezivanjem ove tri komponente, bezbednosni profil naše zemlje bi izgledao daleko pouzdaniji i stabilniji. Kroz sinhronizaciju rada ovih službi FTO bi trebala da zauzme značajnu funkciju, kao prva preventivna mera na putu sprečavanja kriminalnih radnji. 

Sa obzirom da su službenici obezbeđenja treća oružana sila u Srbiji, posle policije i vojske, a po brojnosti nezvanično su na prvom mestu. Trenutna potreba za službenicima obezbeđenja na našem prostoru je preko 50.000 službenika. Uzimajući u obzir brojnost detektuje se nedostatak organizovanosti i  zakonske uređenosti u ovom sektoru. Polažemo velike nade da će „Zakon o privatnom obezbeđenju“ kao i drugi zakonski akti uspeti da poboljšaju trenutno stanje, unificiraju procedure, uslove poslovanja, primenu operativno taktičkih mera i radnji te uvežu sektor obezbeđenja u blisku saradnju sa drugim bezbednosnim službama u Srbiji.

Sama činjenica da je donet „Zakon o privatnom obezbeđenju“ rezultira da su radnici obezbeđenja dobili status SLUŽBENIKA obezbeđenja. Ovo je prvi korak sistemskog rešenja jednog od segmenata ovog poslovanja. Duboko verujemo da će se i za ostalu problematiku vezanu za status službenika obezbeđenja u društvu pronaći slična (sistemska) rešenja koja će implicirati poboljšanjem statusa i ugleda kako službenika pojedinca tako i cele ove službene delatnosti. Ovakve okolnosti bi kako direktno tako i indirektno dovele do veće bezbednosne kulture u društvu i sigurnijeg osećaja svakog građanina u prisustvu službenika obezbeđenja.

Zakon je relativno dobro regulisao status i sticanje uslova za bavljenjem neposrednih bezbednosnih poslova, ali je i dalje nedovoljno jasno definisao uslove za sticanje prava na samostalno pokretanje privrednog subjekta koji bi se bavio ovom delatnošću. Tako na tržištu imamo veliki broj pojedinaca koji su ovu delatnost registrovali kao primarnu, bez predhodnih kvalifikacija iz ove oblasti, samo na osnovu lične procene profitabilnosti kako bi uvećali sopstveni kapital. Ovakav princip olakog sagledavanja profesije direktno implicira na njeno urušavanje, jer delatnost ne postavljaju na profesionalan nivo koji zaslužuje. Takođe se ne zalažu na unapređenju i poboljšanju uslova rada, primene novih metoda i usavršavanju službenika niti prate razvoj tehnologije u tehničkim sredstvima koja bi službeniku obezbeđenja povećala efikasnost u radu.  

Statusna problematika službenika obezbeđenja se takođe ogleda i kroz platni razred, koji je među pet najnižih u R. Srbiji. Ovo ima direktan uticaj na to da se za poslove iz ove oblasti najčešće odlučuju redovno penzionisana lica, jer im angažovanje na poslu dođe kao kreativan utrošak slobodnog vremena, a lični dohodak od ovog posla dođe kao dopuna budžeta. Ova oblast se pokušala regulisati dopunom Zakona o radu i to tako što su penzionisana lica dovedena na isti pravni status kao i radno aktivna lica. Ne postoje velike olakšice na poreze i doprinose. Očekivalo se da će ove mere doprineti drugačijoj tržišnoj ponudi radne snage i da će kompanije upošljavati mlađa, a ne penzionisana lica. Pošto ova mera nije imala prateću podršku u smislu povećanja platnog razreda, izostao je željeni efekat. Zbog niskih primanja mlađa lica se retko odlučuju za odabir ove profesije kao primarne i jedine delatnosti kojom bi se bavili. Uglavnom su zainteresovani za povremena angažovanja, ali takav način rada onemogućava razvoj i napredak ove delatnosti dinamikom koja bi zadovoljila uslove na tržitu rada.

                Gore navedene okolnosti utiču na devijantno tumačenje korisnika usluga, koji na ovu profesiju gleadju samo u domenu lične koristi, te imamo stanje da:

• Su službenici obezbeđenja samo trošak za njihov budžet, ali su prinuđeni da ispoštuju zakonski minimum angažovanja, jer jedino na taj način mogu izvršiti naplatu štete od osiguravajućih društava. Osiguravajuće kuće su postavile uslov da se vlasnik na neki način mora angažovati u zaštiti svoje imovine i da je pokušao na adekvatan način da spreči nastajanje štete. Ovo je uslov da bi se oštetni zahtev uzeo u razmatranje. Dovijanje klijenata na ovom polju poslovanja je da se osiguravaju kod kuća koje im daju najpovoljnije uslove, sa što manjim vremenom angažovanja službenika obezbeđenja. Tako dolazimo u situaciju da uz nisku vrednost radnog sata imamo klijente koji traže takvu satnicu gde službenik obezbeđenja ne može ostvariti ni minimum radnih sati mesečno. Što agencije za obezbeđenje i njihove službenike stavlja u još teži položaj,
• Se ne poštuje predviđena procedura u propisivanju protokola angažovanja. Trebalo bi sistematski uvesti kontrolu privrednih subjekata da li poseduju „Akt o proceni rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja“. Isključivo na osnovu ovog akta izvršiti izradu plana i definisati opšte i posebne dužnosti službenika obezbeđenja u odnosu na njegovu radnu poziciju. Na tržištu je čest slučaj da se zbog stava klijenta ova procedura preskače i da se radi prema želji korisnika usluga.
• Korisnici usluga često zanemaruju obaveze koje im nameću zakonski akti i ne prave razliku između: Akta za procenu rizika za bezbednost i zdravlje na radu, Akta za procenu rizika od katastrofa i Akta za procenu rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja. Kad se klijentu pojasni zakonska regulativa svakog akta i ukoliko pristanu na izradu potrebene dokumentacije ta dokumenta služe samo za ispunjavanje pravne norme (da se ispuni zakonski uslov), a ne da se po njima i postupa. Klijenti vrlo često ne pristaju na broj radnih mesta i satnicu angažovanja službenika bezbednosti koju izrađeni akti predviđaju
• Službenici obezbeđenja vrlo često imaju nedovoljna znanja, sposobnosti i veštine za obavljanje poslova koje se pred njih stavljaju. Kako je navedeno u uvodnom delu prosečna starosna dob službenika ih ograničava na nivo psihofizičke sposobnosti i vrlo često nisu u stanju da odgovore na zadatke na pojedinim pozicijama.

Nameće se zaključak da bi standard pružene usluge od strane bezbednosnih agencija podigli na viši nivo potrebno je iznalaziti sistemska sveobuhvatna rešenja. Poboljšati osnovnu obuku službenika, vršiti kontinuirana usavršavanja, trenažu i testiranja, limitirati određenje pozicije starosnom granicom, poboljšati platni razred službenika i uvesti kontrole u pogledu ispunjenosti uslova da se registruje delatnost od starane civilnih lica koja nisu imali dodirnih tačaka sa obrazovanjem ili poslom u bezbednosnim strukturama.

Imamo i pitanje da li bi mogao da se definiše zakonski minimum po profesijama, da bi službenici mogli da imaju odgovarajuće prihode u poslovima bezbednosti, da bi mlađi kadar mogao biti privučen?

Odgovor je vrlo jednostavan i nameće se iz činjenice da su na teritoriji R. Srbije prisutne strane kompanije za bezbednost, koje su i najveće sa brojem angažovanih službenika, govori u prilog tome da su njihovi sistemi i standardi iznad domaćih kompanija. Na ovaj način imaju platežnu sposobnost koja privlači određen broj ljudi mlađe generacije.

Nadamo se da će se svest u društvu po ovom pitanju promenuti i da će službenici obezbeđenja biti prepoznati kao bazna ćelija bezbednosne strukture u Srbiji. Svojom rasprostranjenošću i angažovanjem po različitim linijama bezbednosnog rada, kao i svojom brojnošću mogu biti stabilan oslonac u obaveštajnoj komponenti državnih službi bezbednosti. Ukoliko učinimo iskorak napred u ovom pogledu, u bliskoj budućnosti ćemo napraviti neizmeriv bezbednosni napredak i tako naš prostor načiniti lepšim i bezbednijim za bezbrižan život svakog pojedinca.

Radionica za FTO i korporativnu bezbednost

Slobodan Janković