Šta su prioriteti politike proširenja Evropske unije na Zapadni Balkan sadržani u novom dokumentu Evropske komisije (EK)? Kakva je pozicija pitanja granica u odnosu na pitanja vrednosti i institucija? Da li prenaglašavanje teritorijalnih pitanja zamagljuje probleme u pogledu vladavine prava, vrednosti demokratije, poštovanja osnovnih sloboda i prava građana? Šta su objektivne prepreke članstva Srbije u EU? U tekstu koji sledi pokušaćemo da damo ili bar ukažemo na odgovore na ova pitanja.

„No candidate is ready.“ (Nijedan kandidat nije spreman), rečenica je iz prvog pasusa kojim započinje Strategija Evropske komisije „Verodostojna perspektiva proširenja i pojačano angažovanje EU na Zapadnom Balkanu“ od 6. februara 2018. godine, koja predstavlja citat iz obraćanja predsednika EK Žan Klod Junkera povodom stanja Unije 2017. godine. „Kandidati za članstvo moraju dati vladavini prava, pravdi i osnovnim pravima vrhovni prioritet u pregovorima“, poslednja je rečenica tog pasusa. Vladavina prava, osnovna prava, jačanje demokratskih institucija, reforma javne administracije i ekonomski razvoj i kompetitivnost predstavljaju ključne prioritete u procesu proširenja, navodi se u Dokumentu.

Fotografija: webtribune.rs

Značajno jačanje vladavine prava neophodno je jer danas zemlje Zapadnog Balkana pokazuju „jasne elemente zauzimanja države, uključujući veze sa organizovanim kriminalom i korupcijom na svim nivoima vlade i administracije, kao i snažno preplitanje javnih i privatnih interesa…i široko političko mešanje u i kontrola medija“. Nijedna od zemalja Zapadnog Balkana trenutno se ne može smatrati funkcionalnom tržišnom ekonomijom, budući da su kritični delovi ekonomija nekonkurentni, sa previše političkog mešanja i nerazvijenim privatnim sektorom. Nivo investicija i stope rasta su nedovoljne da u značajnoj meri smanje jaz sa razvijenom ekonomijom EU, a nade se polažu u formiranje Regionalnog ekonomskog prostora dogovorenog u julu 2017. godine između lidera Zapadnog Balkana. Takođe, svi značajni bilateralni sporovi u regionu moraju biti rešeni pre pristupanja Uniji. Ta rešenja moraju biti pronađena na regionalnom nivou a ne nametnuta spolja. Tamo gde se granični sporovi ne mogu rešiti dogovorom, trebaju se predati na odlučivanje međunarodnoj arbitraži. Što se tiče Srbije, „bez delotvorne i sveobuhvatne normalizacije odnosa između Beograda i Prištine kroz dijalog pod okriljem EU, ne može biti trajne stabilnosti u regionu. Sveobuhvatni, pravno obavezujući sporazum o normalizaciji je urgentan i suštinski kako bi Srbija i Kosovo mogli da napreduju na svojim evropskim putevima“, navodi se u Dokumentu. Dokument naglašava i da je članstvo u EU izbor, koji zahteva politički i društveni konsenzus. U tom smislu, izbor da se pristupi EU znači da zemlje Zapadnog Balkana moraju ubrzati usklađivanje sa pozicijama EU u spoljnoj i bezbednosnoj politici, uključujući restriktivne mere. Ključna merila na osnovu kojih će se ceniti mogućnost članstva u EU su poštovanje vladavine prava, osnovnih prava i dobre uprave.

Kao koraci koje Srbija mora ispuniti, u slučaju najboljeg scenarija tj. perspektive članstva do 2025. godine navode se:

1. Urgentno postizanje normalizacija odnosa sa Kosovom (poglavlje 35) i zaključivanje sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji
2. Primena sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji sa Kosovom se mora značajno unaprediti
3. Nepovratna primena sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji sa Kosovom koja odražava konsolidaciju pune normalizacije odnosa, kao i nepovratno uspostavljanje vladavine prava
4. Definisanje pozicije EU u pogledu efekata budućeg proširenja na poljoprivredu, kohezionu politiku i budžet EU, kao i formulisanje novih dogovora koji bi osigurali da nijedna nova država članica ne bude u mogućnosti da blokira prijem ostalih kandidata sa Zapadnog Balkana (možda kroz uvođenje kvalifikovane većine prilikom izjašnjavanja o članstvu)
5. Zatvaranje pregovora na međuvladinoj konferenciji, potpisivanje Sporazuma o pristupanju nakon pozitivnog mišljenja Evropske komisije, saglasnosti Evropskog parlamenta i odluke Saveta EU o prijemu novih država članica
6. Ratifikacija Sporazuma o pristupanju u svim državama članicama i Narodnoj skupštini R. Srbije.

Ovde je važno napomenuti da se u samom Dokumentu nigde ne spominje reč priznanje već “normalizacija odnosa” što znači postizanje rešenja o kome se dve strane dogovore. Pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa može da sadrži principe normalizacije i ne mora da podrazumeva priznanje, posebno imajući u vidu pozicije država članica EU koje nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.

Fotografija: slobodnaevropa.org

Nakon 15. godina, na ovaj način, ponovljen je prioritet koji Unija daje vrednosnim, normativnim i institucionalnim pitanjima u okviru politike proširenja na Zapadni Balkan, a koji se kao takav nalazio i u prvoj tački Deklaracije iz Soluna, usvojene 2003. godine na samitu EU-Zapadni Balkan, kojim je otvorena mogućnost proširenja Unije na ovaj region. Ipak, značajnije je naglašen geostrateški interes Unije za priključivanje ovog regiona. Napredak svake od zemalja u pregovorima će zavisiti od njihovih sopstvenih dostignuća u ispunjavanju Kopenhaških kriterijuma (politčkih, ekonomskih i u preuzimanju pravnih tekovina EU) i specifičnih kriterijuma za zemlje Zapadnog Balkana (saradnja sa Haškim tribunalom, dobrosusedski odnosi i regionalna saradnja), kao i saglasnosti država članica o njihovom prijemu. Do konačnog pristupanja Uniji Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji ostaje glavni okvir odnosa između EU i zemalja Zapadnog Balkana.

Ovaj okvir omogućiće Uniji da očuva svoj uticaj, kao i političke, bezbednosne i ekonomske interese u regionu, i bude oslonac pomirenja i stabilnosti, ali i da ojača i stabilizuje samu sebe do 2025. godine, jer ne treba zaboraviti da će se obaveze država članica EU preuzete kroz stalnu strukturisanu saradnju (u pogledu jačanja bezbednosne i odbrambene politike) ispunjavati fazno – prva faza trajaće u periodu od 2018-2021. godine, a druga od 2021-2025. godine, da je potrebno konačno urediti pitanje Bregzita, narasle tenzije između zemalja Višegradske četvorke i administracije u Briselu, odnose sa Vašingtonom i Moskvom. U tom smislu, Zapadni Balkan je neophodno održavati mirnim, uz snažnu i verodostojnu politiku proširenja, kako bi i evropski napredak, stabilizacija i ispunjavanje obaveza tekli nesmetano.

Ova stabilizacija Unije se očekuje do 2025. godine, u skladu sa „Belom knjigom o budućnosti Evrope – razmišljanja i scenarija za EU27 do 2025. godine“ – i „Mapom puta za ujedinjeniju, jaču i demokratičniju Uniju“, koje treba da unaprede demokratski, institucionalni i politički okvir Unije do 2025. godine. Imajući to u vidu, pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji do 2025. godine je „ekstremno ambiciozno“ i zavisi od objektivnih merila i rezultata svake zemlje (političke volje, sprovođenja reformi i rešavanja bilateralnih pitanja), ali i osnaživanja i stabilizovanja Unije, pre nego što postane brojnija. Period do 2025. godine predstavljen je kao „istorijski prozor mogućnosti“ za stabilizaciju i jačanje jedinstva EU, ali i za članstvo zemalja Zapadnog Balkana. Budući da se u tom periodu predviđa politička i institucionalna konsolidacija EU, gotovo je nemoguće izvršiti prijem novih članica, jer bi to podrazumevalo novu i dodatnu komplikaciju strukture koja teži da se stabilizuje. U Strategiji proširenja se ne krije da je članstvo regiona Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji, Unijin strateški interes. Iako se ne očekuje skori prijem novih članica sam izgled članstva predstavlja instrument za stabilizaciju i bezbednost na granicama EU. I to pre svega služi za opravdavanje i racionalizaciju politike proširenja u sopstvenim državama članicama i javnosti.

Saradnja u oblasti bezbednosti će se ogledati u učešću Zapadnog Balkana na neformalnim sastancima Saveta i kontaktima na ministarskom nivou. Komisija će uključiti region u tehničke komitete i radne grupe, i pružiti im tehničku i savetodavnu pomoć. Može se očekivati uspostavljanje posebnih mehanizama za jačanje vladavine prava i jačanje mehanizama kontrole primene ovih mehanizama i mera, jača strateška i operativna bezbednosna saradnja između EU i Zapadnog Balkana i njihovih agencija, uključi postavljanje oficira za vezu EUROPOL-a u regionu i dalje promovisanje Zajedničkih istražnih timova, kao i osiguranje koherentnosti i sinergije protivterorističkih akcija i mera kroz Zapadnobalkansku protivterorističku inicijativu. Kako bi se sve ove aktivnosti sprovele nesmetano Komisija će formirati i koordinisati Međuagencijsku jedinicu EU.

Fotografija: wto.org

Na kraju, sumirano, Akcioni plan za podršku transformaciji Zapadnog Balkana uključuje šest inicijativa: jači podsticaj i kontrola vladavine prava, jačanje bezbednosne saradnje, podrška socio-ekonomskom razvoju i članstvu Srbije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (budući da je ono preduslov za članstvo u EU, a Srbija se nalazi negde na trećini procesa pristupanja), uspostavljanje godišnjih ministarskih sastanaka EU-Zapadni Balkan o socijalnim i pitanjima zapošljavanja, promovisanje veće povezanosti unutar regiona, pre svega energetske i saobraćajne infrastrukture i uspostavljanje Digitalne agende za Zapadni Balkan, podrška pomirenju i dobrosusedskim odnosima kroz regionalne inicijative i podršku mehanizmu za međunarodne krivične tribunale i komisijama za nestale osobe, kao i proširenje misije Regionalne kancelarije za saradnju mladih i uspostavljanje Digitalne agende za Zapadni Balkan.