Dana 13. novembra 2017. godine 23 država članica Evropske unije (EU) potpisalo je i uputilo Savetu ministara i Visokoj predstavnici za spoljne poslove i bezbednosnu politiku „zajedničko obaveštenje“ da su one voljne i sposobne da ispune zahteve „stalne strukturisane saradnje“ u oblasti odbrane. Šta ovo znači i da li je to u stvari formiranje „Evropske vojske“ kako su pogrešno preneli neki mediji u Srbiji saznajte u nastavku teksta.

Još je devedesetih godina 20og veka istaknuta težnja Evropske unije da bude autonomni i globalni igrač na međunarodnoj sceni. U tom cilju pored razvoja snažne diplomatske mreže prethodnih godina, bilo je neophodno razviti i jaku vojnu dimenziju, jer poredak za koji se EU zalaže se, kao i u svim drugim slučajevima, može uspostaviti jedino kombinacijom „tvrde“ i „meke“ moći, saglasnosti (diplomatijom) i prinude (vojnim snagama).

Valja podsetiti da je ovakva kombinacija sredstava za uspostavljanje evropskog poretka postojala još sredinom prošlog veka kada su pokrenuti projekti stvaranja bliže odbrambene saradnje sa ciljem očuvanja stabilnosti Evrope i odbrane od agresije. U periodu od 1947 – 1954. godine potpisan je niz sporazuma čiji je cilj bio stvaranje sistema kolektivne odbrane. Evropska politička zajednica i Evropska odbrambena zajednica, koja je pozivala na stvaranje Evropske armije na čijem bi čelu bio Evropski ministar odbrane, međutim nisu zaživele, a kočnica za stvaranje i jedne i druge je u tom momentu bila Francuska i uloga koju je Severnoatlantski savez (NATO) trebalo da preuzme. Umesto njih je „Pariskim sporazumom“ stvoren klasični odbrambeni savez – Zapadnoevropska unija (ZEU) – koji je uključivao Ujedinjeno Kraljevstvo, Francusku, Belgiju, Holandiju, Luksemburg, Italiju i Zapadnu Nemačku i kojim je priznata primarna odgovornost NATO za stabilnost u Evropi dok je ona predstavljena kao evropski stub Atlantskog saveza. Ciljevi ovog saveza obuhvatali su ekonomski oporavak, samoodbranu i jačanje zajedništva među državama članicama.

I pored toga, evropska politička saradnja je uspela da zaživi 1970ih i bilo je neophodno, paralelno sa njenim razvojem, razvijati i drugi stub evropske stabilnosti – bezbednosnu i odbrambenu saradnju, što se ogledalo i u saradnji odbrambenih industrija članica EEZ. Razvoj integracija u političkom domenu, kao i odbrambenih industrija, dovele su do toga da ZEU bude praktično integrisana u EU prilikom njenog osnivanja 1993. godine, a 2011. godine i prestane sa postojanjem kao zasebna međunarodna organizacija. Evropska bezbednosna i odbrambena politika razvijala se u okviru drugog stuba EU – Zajedničke spoljne i bezbednosne politike, da bi sa sporazumom iz Lisabona (2009) ona bila izdvojena kao zasebna oblast sa nazivom Zajednička bezbednosna i odbrambena politika (ZBOP), u okviru koje izmedju ostalog deluju i Evropska služba za spoljno delovanje (EEAS) i Evropska odbrambena Agencija (EDA), formirana 5 godina pre stupanja na snagu Ugovora iz Lisabona.

Fotografija: European External Action Service

U ovom milenijumu jačali su napori da se evropski bezbednosni i odbrambeni identitet i politika ne razvijaju samo u okviru NATO i u vezi sa NATO, već da oni dobijaju sve više na samostalnosti i održivosti, kao i da se postigne veća integrisanost, tehnološki napredak evropske odbrambene industrije i izbalansiranost trgovine naoružanjem i vojnom opremom između SAD i EU. U Odredbama o Zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU Lisabonskog ugovora navodi se da ona treba da doprinese uspostavljanju operativnih sposobnosti Unije zasnovanih na civilnim i vojnim kapacitetima država članica, koje Unija može koristiti za misije izvan Unije za održavanje mira, prevenciju sukoba i jačanje međunarodne bezbednosti u skladu sa načelima Povelje Ujedinjenih nacija. Ova politika uključuje i progresivno formulisanje zajedničke odbrambene politike Unije, koja će voditi zajedničkoj odbrani kada Evropski savet jednoglasno tako odluči.

Odredbama ovog dela Lisabonskog ugovora predviđa se i mogućnost stvaranja:

1. „Koalicije voljnih“ za izvršavanje zadataka unutar okvira EU, kada Savet EU može poveriti izvršavanje određenog zadatka grupi država članica, koje su voljne i poseduju odgovarajuće kapacitete, u cilju očuvanja vrednosti i interesa Unije.

2. „Stalne strukturisane saradnje“ (PESCO), između država članica koje su voljne da bliže saradjuju, više se obavežu u pogledu najzahtevnijih misija i čiji vojni kapaciteti ispunjavaju više standarde. Učešće države članice u PESCO može biti suspendovano odlukom Saveta a država se i svojevoljno može povući iz članstva u njoj. Protokolom o PESCO detaljnije je regulisan ovaj vid saradnje država članica i izneto uverenje da preduzimljivija Unija doprinosi vitalnosti obnovljenog Atlantskog saveza, u skladu sa sporazumom Berlin Plus, ali i preuzimanju sopstvenih obaveza unutar međunarodne zajednice (sistema UN).

Pored ovih mogućnosti koje se daju državama članicama predviđena je i obaveza država članica da pruže pomoć, svim raspoloživim sredstvima, drugoj državi članici – žrtvi oružane agresije pri čemu obaveze i saradnja u ovoj oblasti moraju biti u skladu sa obavezama preuzetim članstvom u NATO, koji ostaje osnova njihove kolektivne odbrane i forum za njenu primenu. Takođe, države članice su dužne da se ponašaju u skladu sa klauzulom o solidarnosti po kojoj će Unija i njene države članice delovati zajednički u duhu solidarnosti ukoliko je država članica meta terorističkog napada ili žrtva prirodne ili druge katastrofe, na poziv njenih vlasti.

Fotografija: Business Insider

Što se tiče stalne strukturisane saradnje, države članice se obavezuju da intenzivnije razviju svoje odbrambene sposobnosti u multinacionalnim snagama, glavnim EU programima za opremanje i u aktivnostima Evropske odbrambene Agencije, kao i da imaju sposobnost da upute borbene jedinice u planiranu misiju, organizovane na taktičkom nivou kao borbene grupe, sa logističkom podrškom, i sposobne da ispunjavaju zadatke ZBOP u periodu od 5 do 30 dana i koje mogu biti održive u inicijalnom period od 30 dana koji može biti produžen do 120 dana. Od država članica PESCO se očekuje da saradjuju u cilju postizanja odobrenih ciljeva u odnosu na nivo investicija u odbrambenu opremu, harmonizacija njihovih vojnih potreba, jačanje dostupnosti, interoperabilnosti, fleksibilnosti i mogućnosti upućivanja njihovih snaga, posebno kroz identifikovanje zajedničkih ciljeva snaga, kao i eventualno pojednostavljivanje nacionalnih procedura odlučivanja i uzmanje učešća u razvoju velikih zajedničkih ili evropskih programa opremanja u okviru Evropske odbrambene agencije. Učešće država članica u borbenim grupama je već ostvareno, a radi se na ostvarivanju prvog cilja – podizanja odbrambenih sposobnosti u kojoj ključna uloga pripada Evropskoj odbrambenoj agenciji. Evropska odbrambena agencija ima 4 zadatka: razvoj odbrambenih sposobnosti, promociju istraživanja odbrambenih tehnologija, promociju saradnje u oblasti naoružanja i stvaranje kompetitivnog evropskog tržišta odbrambene opreme, uz jačanje Evropske odbrambene, tehnološke i industrijske baze.

Cilj stalne strukturisane saradnje je da kroz bolju koordinaciju, pojačano ulaganje u odbranu i saradnju u razvoju odbrambenih sposobnosti Unija zajednički razvije odbrambene sposobnosti i učini ih dostupnim za vojne operacije EU. Lideri država članica su se u junu 2017. godine složili da pokrenu ovaj mehanizam saradnje. Listu zajedničkih obaveza predložile su u septembru 2017. godine i 13. novembra 2017. godine njih 23 je potpisalo i predalo „zajedničko obaveštenje“ Savetu i Visokoj predstavnici da su one voljne i sposobne da ispune zahteve PESCO u oblasti odbrane. Nakon ovoga se očekuje odluka Saveta, koja se donosi kvalifikovanom većinom, o uspostavljanju PESCO, a pre odluke Saveta o njenom uspostavljanju države članice se obavezuju da prilože Nacionalni implementacioni plan u kome će jasno navesti načine ostvarivanja preuzetih obaveza. Države članice koje su potpisale „zajedniško obaveštenje“ su Austrija, Belgija, Bugarska, Češka, Hrvatska, Kipar, Estonija, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Italija, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Holandija, Poljska, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Španija i Švedska.

Fotografija: An Phoblacht

Razlika u odnosu na dosadašnji okvir odbrambene saradnje unutar EU je u tome što je ova saradnja ugovorno zasnovana i podrazumeva preuzimanje obaveza države članice. Ona prestavlja evropski pravni okvir investiranja u bezbednost i odbranu evropskih terirtorija i njenih građana, koja predviđa redovni rast odbrambenog budžeta i predlog upravljanja ovom saradnjom. „Zajedničko obaveštenje“ sadrži detaljne korake ka ostvarivanju dogovorenih ciljeva PESCO a neki od njih su: redovno povećanje odbrambenih budžeta, sukcesivno srednjoročno povećanje troškova investiranja u odbranu do 20% ukupnog budžetskog trošenja za odbranu, povećanje udela troškova namenjenih za istraživanje u oblasti odbrane i tehnologiju do 2% ukupnog budžeta za odbranu i sl.

Ova ugovorna saradnja je povezana sa „Koordinisanim godišnjim pregledom odbrane (CARD)“, koji vodi Evropska odbrambena agencija, kroz sistematsko praćenje nacionalnih planova potrošnje na odbranu i Evropskim fondom za odbranu, koji daje finansijski podsticaj za unapređenje odbrambene saradnje od istraživanja do razvoja sposobnosti i prototipova i koji funkcioniše u okviru Evropskog programa za razvoj odbrambene industrije.

Obaveze država članica preuzete kroz stalnu strukturisanu saradnju će se ispunjavati fazno – prva faza trajaće u periodu od 2018-2021. godine, a druga od 2021-2025. godine, nakon čega će se obaviti proces revizije a zatim i države članice utvrditi stepen ispunjenosti obaveza i odlučiti o mogućoj novoj etapi u razvoju evropske bezbednosne i odbrambene integracije. Time i dajemo odgovor na početno pitanje da uspostavljanje stalne strukturisane saradnje ne predstavlja formiranje Evropske vojske, već da ona predstavlja ugovorni mehanizam jačanja zajedničke odbrambene politike (i odbrambenih sposobnosti) u kojoj države članice zadržavaju ključnu ulogu u procesu odlučivanja, a NATO nastavlja da bude osovina kolektivne odbrane njenih članica.