Autor: Damir Dizdarević

Apstrakt: Rusija, Kina i Sjedinjene Države imaju globalne, često kompetitivne pa i konfliktne, interese i ambicije u svim oblastima delovanja i u gotovo svim regionima, pa i regionu Balkana. Jedno od sve aktuelnijih pitanja koje se pokazuje kao predmet novog sučeljavanja velikih sila na Balkanu je i pitanje izgradnje nuklearnih elektrana. Kakva je pozicija Rusije, SAD i Kine po pitanju izgradnje nuklearnih elektrana u balkanskim državama i koje su njihove ambicije pitanja su na koja će ovaj rad pokušati da ponudi odgovor. U radu se koriste metoda analize sadržaja govora i dokumenata, komparativna metoda kao i metoda studije slučaja. Autor zaključuje da Rusija želi da preko svog najjačeg aduta, energetskog sektora, proširi svoj uticaj na zemlje Balkana, dok Kina želi da poveća ekonomsku saradnju sa njima, kako bi potvrdila svoj status, uvećala svoj uticaj, a i pospešila razvoj svoje nuklearne industrije. Interes SAD jeste u suzbijanju ili usporavanju napretka rivala, ali i jačanje konkurentnosti svoje nuklearne industrije. Za Balkan to može biti dobra prilika da reši energetske probleme, ali oni izazivaju i brojne pritiske i nevolje koji dovode u pitanje svrsishodnost upotrebe ovog vida energije.

Ključne reči: energetska bezbednost, velike sile, kompeticija, nuklearna energija, neproliferacija

Kontroverze upotrebe nuklearne energije

U ovom radu ćemo se baviti odnosom velikih sila prema izgradnji nuklearnih elektrana na Balkanu. Region Balkana ima oskudne energetske resurse, kako količinski tako i u pogledu diverzifikacije različitih vrsta izvora. Ovo je naročito slučaj kada se radi o čistijim izvorima energije, za razliku od uglja koji je dominantan u ovim zemljama. Potencijal za održivu energiju postoji, ali pitanje je da li to može podmiriti energetske potrebe. Jedno od rešenja koje se nameće jeste izgradnja nuklearnih elektrana. Svakako treba napomenuti da postoje velike kontroverze kada se govori o nuklearnoj energiji i o tome će biti reči kasnije. Ipak, izgradnja nuklearne elektrane je ogroman poduhvat koji zahteva složenu tehnologiju i mnogo novca. Manje zemlje teško da imaju dovoljno sredstava da same realizuju projekat. Zato im je potrebna pomoć kompanija iz neke od zemalja sa razvijenom nuklearnom industrijom poput Ruske Federacije, Narodne Republike Kine i/ili Sjedinjenih Američkih Država. Pri tom, svaka od ovih država ima svoje interese koje pokušava da ostvari pri realizaciji ovakvih projekata. Teza rada jeste da se na području Balkana rasplamsava novo nadmetanje velikih sila, ovog puta u pogledu izgradnje nuklearnih elektrana, što dodatno usložnjava probleme u kojima se ove države već nalaze. Kroz analizu relevantne literature i projekata pokušaćemo da potvrdimo tu tezu.

Upotreba nuklearne energije je i posle mnogo decenija od njenog otkrića još uvek jedna od najkontroverznijih tema u društvu. S jedne strane, u odnosu na ostale izvore, ona je najefikasniji način za dobijanje energije, a emisija gasova sa efektom staklene bašte je jako niska. Sa druge strane, ona sa sobom donosi bezbednosne i ekološke rizike.

Nuklearni reaktori, u odnosu na prostor proizvode najveću gustinu električne energije (Ćirković 2019). To govori da se energija proizvodi veoma efikasno. Takođe, emisija CO₂ i drugih gasova koji doprinose klimatskim promenama jeste minimalna, među najnižim po jedinici energije u odnosu na ostale izvore (Ćirković 2019). Sa obzirom na pozitivne stvari moglo bi se reći da je nuklearna energija jako efikasna i da bi njena upotreba rešila mnoge energetske probleme na planeti. Ipak, situacija je dosta drugačija, a rizici su brojni.

Prvi rizik na koji se obično pomisli kada se govori o upotrebi nuklearne energije jeste katastrofa poput one u Černobilju 1986. godine. Strah od katastrofe dodatno je aktuelizovan posle Fukušime iz 2011, mada je u potonjem slučaju šteta bila znatno manja. Druga opasnost predstavlja i skladištenje nuklearnog otpada. Otpad koji ostaje nakon procesa proizvodnje jeste osiromašeni uranijum. Koristi se za proizvodnju tenkovskih oklopa, ali i protiv-tenkovske municije i raketa. Odlaganje otpada jeste veliki ekološki problem. To predstavlja vrstu opasnosti, pošto uranijumu treba jako mnogo vremena da se razgradi. Treći rizik predstavlja upotreba uranijuma u proizvodnju nuklearnog naouražanja. Civilna i vojna dimenzija nuklearnog naoružanja dobro su odvojene u teoriji. Upotreba nuklearne energije u miroljubive svrhe, kao i neproliferacija i razoružanje jesu tri stuba Ugovora o neproliferaciji nuklearnog naoružanja iz 1968. godine. Ipak, u praksi nije nemoguće da se u tajnosti radi na razvijanju nuklearnih bombi.

Interesi Rusije, SAD i Kine po pitanju miroljubive upotrebe nuklearne energije na Balkanu

Što se tiče Rusije, Balkan je vekovima u njenoj interesnoj sferi, pre svega zbog svoje geostrateške pozicije. Nalazi se između Crnog i Sredozemnog mora, što je od velike važnosti za Rusiju koja nema bezbedan izlaz na topla mora (Marshall 2015). Zato je Crno more za Moskvu od velike važnosti, što donekle objašnjava aneksiju Krima 2014. godine. Takođe, Rusija ima istorijske, kulturološke i religijske veze sa Balkanom što propagira, često i preterano, ali joj to pojačava uticaj u regionu (Stronski and Himes 2019). Njen uticaj na Balkanu se počeo posmatrati kao opasan nakon aneksije Krima posle preagresivne politike NATO pakta. Rusija je godinama posmatrala kako njeni istočnoevropski susedi polako bivaju primljeni u NATO i EU, što je okarakterisano kao bezbednosna pretnja. Zbacivanje ukrajinskog predsednika Janukoviča, koji je bio proruski orijentisan, Moksva je shvatila kao zadiranje jednog koraka previše u njenu interesnu sferu.  Kao region u Evropi koji je jedan od najmanje integrisanih u evro-atlantske strukture, Balkan predstavlja logičnu metu Rusije, a njen uticaj je usmeren ka sprečavanju ili usporavanju proširenja Evropske unije i NATO-a, posebno na Ukrajinu, Gruziju ili bilo koju drugu postsovjetsku državu (Stronski and Himes 2019).

Rusija pored političke podrške svoj uticaj širi preko ekonomskih investicija, a najviše u oblasti energetike. Ona ima ogromne rezerve nafte, a najveći je izvoznik prirodnog gasa. Od uvoza ruskog gasa zavisne su mnoge evropske zemlje. Generalno je pravilo da što je zemlja bliža Rusiji, više je zavisna od nje, tako da zavisnost, na primer, Bugarske iznosi oko 80 procenata (Marshall 2015). Svoj uticaj postiže i izgradnjom gasovoda. Za Balkan je naročito bitan projekat Južni tok, od koga se odustalo, ali ga je zamenio projekat izgradnje Turskog ili Balkanskog toka, koji prolazi kroz Srbiju i Bugarsku, a čime se umanjuje značaj Ukrajine u transportu gasa (Stronski and Himes 2019). Na ovaj način Rusija postiže neku vrstu monopola nad snabdevanjem gasom. Na taj način ona kontroliše i cene i povećava svoj uticaj u državama. Izvan gasovoda, ruske firme su uspele da se probiju na energetska tržišta i steknu uticaj ili kontrolu nad generisanjem struje, preko rafinerija, prodaje benzina ali i preko projekata izgradnje nuklearnih elektrana (Stronski and Himes 2019).

Sa druge strane, kineski interes se mora posmatrati kroz njihovu gigantsku inicijativu “Pojas i put”. Ovaj projekat je najavio kineski predsednik Si Đinping u svom govoru 2013. godine. On se sastoji od masovnih ulaganja u infrastrukturne projekte poput železnica, puteva, gasovoda, naftovoda, luka, a sve to sa ciljem boljeg povezivanja i bolje ekonomske i finansijske saradnje (Chatzky and James 2020). Za ovaj ambiciozni projekat se može reći da ide po planu. Preko 60 zemalja je uključeno u ovaj projekat, kao i većina svetske populacije, a procenjuje se da će troškovi do 2027. godine dostići vrtoglavih 1.2 biliona dolara (Chatzky and James 2020). Cilj Kine verovatno jeste da dodatno ojača svoju ekonomsku, ali i političku moć i tako dodatno potvrdi svoj status velike sile. Nije nemoguće zamisliti da bi na taj način mogla i ojačati svoju poziciju u međunarodnim institucijama. Ipak, ova aktivnost Kine je naišla na kritike od strane SAD i nekih evropskih zemalja. Njihov generalni stav jeste da ovaj projekat predstavlja pokušaj Kine da zaduži slabije zemlje i da na taj način u odnosima sa tim zemljama dobije ogroman uticaj (Chatzky and James 2020; Ford 2020). Sa druge strane se svakako može izneti argument da te zemlje imaju velike koristi od projekta i povezivanja.

Tako inicijativa “Pojas i put” zahvata Balkan, gde je Peking investirao znatnu sumu novca u razne projekte. Zakić i Radišić (2019, 55) navode da je „u energetske projekte u Srbiji uloženo 3,07 milijardi, a u Rumuniji 2,46 milijardi dolara.” Treba napomenuti i da je dosta novca uloženo i u ostale projekte.

U ovaj projekat takođe spadaju i investicije u projekte izgradnje nuklearnih elektrana. Primer toga jeste propali projekat u Rumuniji o kome će više reči biti kasnije. Cilj Kine jeste da učini svoju nuklearnu industriju i preduzeća kompetitivnim na tržištu, kako bi mogla da parira već ustaljenim kompanijama (Ford 2019). Činjenica je da je Kina zainteresovana za investiranje u balkanske zemlje, a tako i u projekte sa nuklearnom energijom, ako se za to ukaže prilika.   

Konačno, interes SAD, kao i Kine i Rusije mora se staviti u kontekst njihovog međusobnog globalnog nadmetanja. Takvo nadmetanje odigrava se u najrazličitijim sferama, uključujući i energetsku. SAD u toj sferi vidi uticaj Rusije i Kine kao štetan. U suštini, Rusija koristi svoje resurse da učini zemlje zavisnim od isporuke, ali i cene energenata, dok Kina svojim investicijama uvlači zemlje u dugove koji nisu održivi i na taj način ove dve zemlje ostvaruju i šire svoj geopolitički uticaj (Ford 2020). SAD se suprotstavljaju Rusiji na polju gasa tako što nude Evropi skuplji, ali alternativni pravac snabdevanja. Nakon revolucije škriljaca, SAD su u velikoj meri povećale svoje zalihe energenata, tako da su sada spremne da prodaju svoj prirodni gas Evropi, ali u tečnom stanju, što podrazumeva velike infrastrukturne projekte (Marshall 2015). Takođe postoji nadmetanje i u projektima izgradnje nuklearnih elektrana, gde SAD ponovo vide štetan uticaj druge dve zemlje. Njima zameraju to što svoje projekte ostvaruju ili preko državnih preduzeća ili subvencionisanjem domaćih kompanija, jer na taj način remete fer tržišnu konkurenciju i uslove da bi ispunili svoje ciljeve koji su više geostrateškog nego ekonomskog karaktera (Ford 2020). Još jedna od zamerki tiče se potencijalne proliferacije nuklearnog naoružanja. SAD su razvile reaktor koji koristi nisko obogaćeni uranijum, čime se znatno smanjuje opasnost njegove potencijalne upotrebe za proizvodnju naoružanja, dok Kina i Rusija koriste reaktore koji rade na visoko obogaćeni uranijum (Ford, 2020). Na ovaj način američki zvaničnici predstavljaju da kineske i ruske aktivnosti ne doprinose neproliferaciji, a samim tim ni miru u svetu.

Kao što se nadmetanje odvija u više sfera, tako se odvija i u više regiona. Jedan od njih jeste i Balkan. U nastavku rada ćemo obraditi slučajeve Bugarske, Rumunije i Srbije, kako bi se stekao bolji uvid u to nadmetanje.

Nadmetanje SAD, Rusije i Kine po pitanju upotrebe nuklearne energije u Rumuniji, Bugarskoj i Srbiji

Rumunija ima jednu nuklearnu elektranu koja se nalazi u Černavodama. U pogon je puštena 1996. godine. Od 2001. radile su samo dve jedinice, dok je bilo planirano njih pet. Sa razvojem industrije rasle su i energetske potrebe Rumunije koja je želela da izgradi još dva reaktora. Tako je 2015. godine potpisan Memorandum o razumevanju između rumunske nacionalne kompanije Nuklearelektrike i Kineske generalne grupe za nuklearnu energiju, koja je u vlasništvu Kine, a sporazum je podrazumevao investiciju od 200 miliona dolara godišnje za izgradnju dve jedinice, gde bi kineska kompanija imala udeo vlasništva od 51% (Necsutu 2020). Ipak, projekat nije išao po planu. Nakon promene vlade, došlo je do preispitivanja takvog sporazuma iz nekoliko razloga, ali pre svega sve zbog rastuće kompetitivnosti SAD i Kine. Ugovor je raskinut, a u igru su se uključile Sjedinjene Američke Države, koje su ponudile da učestvuju u projektu vrednom 8 milijardi dolara, koji podrazumeva izgradnju dve jedinice, ali i obnovu prve (Barberá 2020). Rumunija je zemlja koja je članica EU i NATO i u kojoj je izgrađena jedna od komponenti NATO protivraketnog štita u Evropi i kao takva predstavlja bitnog saveznika Sjedinjenih Država. Sigurno je da je to imalo velikog uticaja na raskidanje sporazuma sa kineskom kompanijom, naročito ako imamo u vidu zahladnjenje odnosa između SAD i Kine za vreme Trampa, ali i optužbe amerike da se Kina upušta u nuklearnu špijunažu (Necsutu 2020).

Što se tiče Bugarske, u njoj nuklearna energija ima veliku ulogu. Zajedno sa ugljem je i najvažniji izvor energije. Procene su da nuklearna energija zadovoljava oko 30 procenata potreba u proizvodnji struje (Digges 2019). Taj značaj se ne ogleda samo u ekonomskom već i u bezbednosnom i strateškom smislu. Kao i u slučaju drugih zemalja energetska bezbednost Bugarske je od velikog značaja za njen opstanak. Prevelika zavisnost od stranih energenata znači slabost, a bezbednost se postiže diverzifikacijom energenata, pri čemu je nuklearna energija  jedan od izvora energije koji se smatra veoma važnim sa stanovišta nacionalne bezbednosti (Iankova and Tzenev 2015).

Prva nuklearna elektrana u Bugarskoj, pod imenom Kozloduj, napravljena je sedamdesetih godina i imala je šest aktivnih reaktora. Pod pritiskom EU, tokom pristupnih pregovora, Bugarska je ugasila četiri reaktora koja su smatrana veoma rizičnim, dok su dva nastavila da funkcionišu do danas (Iankova and Tzenev 2015). Druga elektrana trebala je biti izgrađena u Belenama. Izgradnja koja je započeta 1981. konačno je prekinuta 1992. godine zbog ekonomskih razloga, ali i zbog zaštite životne sredine (Iankova and Tzenev 2015).

Nakon gašenja reaktora u Kozloduju Bugarska je želela da pokrene projekat u Belenama, kako bi zadovoljila svoje energetske interese. Počeli su aktivno da traže pomoć i investitore za veoma skup projekat. Nacionalna kompanija Bugarske izabrala je konzorcijum vođen od strane podružnice budućeg ROSATOM-a, u koji su bili uključeni i francuski Fromatom i nemački Simens, a ukupna vrednost projekta iznosila je četiri milijarde evra (Iankova and Tzenev 2015). Sve je izgledalo dobro na papiru i spremno za rad. Evropska komisija je odobrila projekat (Iankova and Tzenev 2015). Ipak, došlo je do komplikacija. Da stvar bude još gora, to se dešavalo za vreme svetske finansijske krize koja je izbila 2008. godine, pa je teže bilo privući investicije. Naime, prvobitne procene su se pokazale kao netačne, cena je skočila sa četiri na deset milijardi, a brojne evropske banke i investitori nisu bili spremni za takve poduhvate, pa je projekat zapao u krizu (Iankova and Tzenev 2015). Na kraju su izvođači radova pronađeni, a Bugarska se okrenula Rusiji za pomoć u finansiranju. Od Rusije su dobili zajam u iznosu od 3,9 milijardi evra, koji će u potpunosti garantovati Bugarska (Iankova and Tzenev 2015). Ali 2009. dolazi do promene vlade u Bugarskoj, gde na vlast dolazi partija ne baš proruski orijentisana, na čelu sa Bojkom Borisovim. Smatrao je da zemlja treba da napravi određeni otklon od Rusije, posebno nakon ruske intervencije u Gruziji 2008. godine. Nije želeo da garantuje vraćanje ruskog zajma, a nakon brojnih pritisaka javnosti i velike neizvesnosti projekta, ali i kritika zbog direktne pomoći ruske države, nemački i glavni investitor i izvođač radova se povukao iz dogovora (Iankova and Tzenev 2015). Projekat je ponovo ušao u stagnaciju i zaustavljen je 2010. godine. Usledili su brojni pregovori sa Rusijom oko nastavka, ali su bili neuspešni. Potom je Rusija izvršila pritisak, zapretivši promenom pravca Južnog toka, koji može ići kroz Rumuniju (Iankov and Tzenev 2015). Iako može biti upitno da li je pretnja bila uspešna ili ne, činjenica je da su pregovori ponovo otpočeli 2010. godine. Te godine postignut je dogovor između dve zemlje o izgradnji elektrane, gde bi bugarska kompanija imala 51% udela u vlasništvu, ROSATOM 47%, a ostali učesnici bi podelili ostatak (Iankova and Tzenev 2015). Ali i pored dogovora, dosta neslaganja je bilo oko cene. Borisov je smatrao da je cena od preko šest milijardi prevelika i želeo je da je spusti na pet, a kao odgovor na to Rusi su poslali ultimatum i ponudili konačnu cenu od 6,3 milijarde evra (Iankova and Tzenev 2015).

Katastrofa u Fukušimi 2011. godine dovela je do preispitivanja bezbednosti nuklearne energije u celom svetu. Situacija nije bila drugačija ni u EU i Bugarskoj. Borisov je uspeo da ispregovara par moratorijuma na radove sa Rusijom (Iankova and Tzenev 2015). Međutim, Borisov je želeo da uključi partnere kojima je politički bliži u ceo projekat, prvenstveno one iz EU, ali i iz SAD. Njegova želja da i neke evropske kompanije investiraju u projekat, čije interesovanje nije postojalo, kao i stalno pogađanje oko cene dovelo je do toga da dogovor propadne marta 2012. godine (Iankova and Tzenev 2015). Projekat je tokom godina, zbog novca koji su morali da isplate Rusima ponovo aktiviran. Ali izgleda da se pažnja ipak okreće ka Kozloduju, nuklearnoj elektrani koja funkcioniše. Govori se o planu njenog proširenja za još dva reaktora koja su bila namenjena za elektranu u Belenama, ali je veliko pitanje ko će biti uključen u radove kao investitor (Koseva 2021). Iz svega navedenog može se zaključiti da je Bugarska imala dosta problema zbog projekta u Belenama. EU je smetala direktna intervencija ruske države, dok je Rusiji smetala želja Borisova da uključi svoje evropske partnere u projekat. Projekat jeste bio energetske i ekonomske, ali i političke prirode. Trebalo bi napomenuti da je Bugarska kako bi pokrila troškove izgradnje predlagala učešće drugih zemalja, pre svega Severne Makedonije, Srbije i Hrvatske, gde je tu mogućnost predstavila kao regionalni projekat.

Konačno, u Srbiji je energetska struktura problematična. Većina energetskih potreba se zadovoljava ugljem i to lignitom jako lošeg kvaliteta. To stvara brojne probleme sa zagađenjem, ali i emisijom gasova sa efektom staklene bašte. To je takođe jedna od tačaka u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji, pošto ne ispunjavaju neophodne kriterijume energetske politike EU. Sa druge strane, Srbija je prinuđena da koristi takve izvore da bi poboljšala svoju energetsku bezbednost, pošto nema dovoljno drugih izvora energenata. Potencijala za obnovljive izvore energije ima i nisu najbolje iskorišćeni, ali pitanje je da li bi mogli da podmire energetske potrebe. Zato ne treba da čudi, ako se pominje izgradnja nuklearne elektrane u Srbiji, iako je u ovom momentu još uvek na snazi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana i strateški dokumenti iz oblasti energetike ne predviđaju izmenu ove politike (Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u SRJ 1995; Strategija razvoja energije RS 2015). Izgradnja nuklearne elektrane u Srbiji bi mogla rešiti mnoge energetske probleme, ali bi verovatno izazvala i određena politička trenja.

Što se tiče same nuklearne energije bilo je ranijih planova za izgradnju elektrana. Do 1986. u Jugoslaviji su postojali planovi za izgradnju 4 elektrane, od kojih bi dve bile u Srbiji, ali je katastrofa u Černobilju naterala zemlju na preispitivanje, što je rezultiralo moratorijumom na izgradnju nuklearnih elektrana 1989. godine (Obućina 2018). Iako je bio privremena mera, on je i danas na snazi. Posledice katastrofe i moratorijuma su bile velike i dalekosežne. Njime nije zabranjeno izučavanje nuklearne energije, ali jeste usporeno, što je rezultiralo ozbiljnim nedostatkom kadrova za takav poduhvat (Vranjković 2019). Ozbiljnih planova o izgradnji nuklearne elektrane nema decenijama. Ipak, najnoviji događaji usmerili su pažnju i podstakli javnu raspravu o ovom pitanju. Naime, 2018. godine potpisan je sporazum između Srbije i ROSATOM-a, ruske državne korporacije za atomsku energiju o saradnji u oblasti miroljubivog korišćenja nuklearne energije, sa akcentom na infrastrukturi, nuklearnoj medicini i istraživanjima (Obućina 2018). Ovo je podstaklo mnoge da razmišljaju o mogućnosti Srbije da gradi nuklearne elektrane, a ozbiljna rasprava vođena je u javnosti, kako o njenoj neophodnosti, tako i o moratorijumu. Ipak, malo je verovatno da će do takvog projekta doći u skorije vreme. Kao što je i napomenuto Srbija nema finansijskih, kadrovskih, ali ni tehnoloških resursa za takav poduhvat, što znači da bi tu bila potrebna ozbiljna inostrana investicija. Ovaj sporazum govori o saradnji, radi tehnološkog napretka za Srbiju u oblasti u kojoj zaostaje u odnosu na svoje susede. Tačno je da bi time mogla nadoknaditi i kadrovski i tehnološki deficit, ali za to će biti potrebno vreme.

Ipak, nije nemoguće zamisliti da u budućnosti do takvog projekta može doći. Javna rasprava može izroditi stav da je nuklearna energija neophodna Srbiji. Ako kojim slučajem do toga dođe, u priču će sigurno biti uključene Rusija, Kina i SAD, što će predstavljati jedan vid nadmetanja u realizaciji projekta.  

Zaključak

Nuklearna energija može rešiti mnoge probleme zemalja, ako se koristi samo na miroljubiv način. Ipak, ona sa sobom nosi brojne kontroverze i opasnosti, kako i bezbednosne tako i političke. Videli smo da Rusija, Kina i SAD u svom globalnom nadmetanju imaju sprecifične interese koje teže da ostvare. Takva je situacija i u energetskom sektoru i izgradnji nuklearnih elektrana na Balkanu. Rusiji je Balkan od velikog strateškog značaja zbog svog geografskog položaja i ona koristi svoju najveću snagu – energente – da bi postigla svoj cilj i ostvarila uticaj. Kina želi da proširi ekonomsku saradnju i potvrdi svoju poziciju velike sile, ali  i da poveća svoju konkurentnost u nuklearnoj industriji a Balkan joj je značajan zbog ulaska na Zajedničko evropsko tržište. SAD, pak, pariraju Rusiji i Kini, gde žele da zemlje ostanu na prozapadnom putu i u pogledu izbora ekonomskih partnera u ključnim investicionim i infrastrukturnim poduhvatima. Žele da povrate nekadašnji uticaj svoje nuklearne industrije, a kao izgovor navode veliko kršenje tržišne konkurencije i opasnost od proliferacije. Na osnovu svega navedenog može se zaključiti da je teza izložena u radu potvrđena i da se na Balkanu intenzivira nadmetanje Rusije, Kine i SAD oko izgradnje nuklearnih reaktora što balkanskim zemljama dodatno komplikuje poziciju.

U Rumuniji je projekat kineske kompanije propao, a nju je zamenila američka. Time je Rumunija dobila pomoć od kompanije iz zemlje koju preferira, odnosno od njenog NATO saveznika. U Bugarskoj je situacija daleko komplikovanija. Društvo je podeljeno na prorusko i prozapadno, a tako je podeljena i partijska scena, što se odražava i na polje izgradnje nuklearnih reaktora. Pritisak EU i kritike na direktnu intervenciju ruske države usporile su projekat u Belenama, a želja Borisova da u njega uključi zapadne partnere dovela je do otkazivanja projekta, a Bugarska je morala da plaća penale. Videćemo šta će biti sada, kada se pažnja usmerava ka Kozloduju.

Što se tiče Srbije, sporazumi o nuklearnoj saradnji sa Rusijom izazvali su pažnju brojnih aktera. Ali on se tiče najviše tehnoloških inovacija, dok izgradnja elektrane nije još u planu. Takođe, na snazi je i dalje moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana iz 1989. godine i energetskim strateškim dokumentima nuklearna energija nije predviđena kao novi izvor energije u Srbiji. Zbog toga se čini da je izgradnja daleko. Sa druge strane, Srbija bi mogla da ima interes u tome, jer će dobiti čistiju energiju i poboljšati svoju energetsku bezbednost. Videćemo kako će se situacija odvijati, ali ukoliko nekada dođe do odluke da se započne izgradnja, velika je verovatnoća da ćemo biti svedoci novog obračuna velikih sila na Balkanu i njihovih pritisaka.

Bibliografija:

Barberá, G., Marcel. 2020. „US to Finance Nuclear Plant Extension in Romania”, Balkan Insight, October 9. https://balkaninsight.com/2020/10/09/us-to-finance-nuclear-plant-extension-in-romania/

Chatzky, Andrew, and McBride, James. 2020. „China’s Massive Belt and Road Initiative”, Council on Foreign Relations, January 28. https://www.cfr.org/backgrounder/chinas-massive-belt-and-road-initiative

Ćirović, Milan. 2019. „10 argumenata i 1 ne-argument u prilog korišćenju nuklearne energije”, Talas, oktobar 25. https://talas.rs/2019/10/25/nuklearna-energija/

Digges, Charles. 2019. „Russia strives to dust off nuclear plant it started building years ago in Bulgaria”, Bellona, March 7. https://bellona.org/news/nuclear-issues/2019-03-russia-strives-to-dust-off-nuclear-plant-it-stared-building-years-ago-in-bulgaria

Ford, Cristopher, A. 2020. „Competitive Strategy vis-a-vis China: The Case Study of Civil-Nuclear Cooperation”, Bureau of International Security and Nonproliferation, September 16. https://www.state.gov/competitive-strategy-vis-a-vis-china-the-case-study-of-civil-nuclear-cooperation/

Ford, Cristopher, A. 2019. „The Civil Nuclear Sector, Nonproliferation, and Great Power Competition: Rebuilding Global Leadership”, Bureau of International Security and Nonproliferation, June 24. https://www.state.gov/the-civil-nuclear-secto-nonproliferation-and-great-power-competition-rebuilding-global-leadership/

Iankova, Elena, A., and Tzenev, Atanas, G. 2015. „Determinants of sovereign investment protectionism: The case of Bulgaria’s nuclear sector”. Organizations and Markets in Emerging Economies, Vol. 6, No. 2(12): 35-66.

Koseva, Denitsa. 2021. „Bulgaria’s latest nuclear u-turn”, bne IntelliNews, January 26. https://www.intellinews.com/bulgaria-s-latest-nuclear-u-turn-201256/

Marshall, Tim. 2015. Prisoners of Geography: Ten Maps That Explain Everything About the World. New York: Scribner.

Necsutu, Madalin. 2020. „Romania Cancels Deal With China to Build Nuclear Reactors”, Balkan Insight, May 27.  . https://balkaninsight.com/2020/05/27/romania-cancels-deal-with-china-to-build-nuclear-reactors/

Obućina, Vedran. 2018. „Serbia goes nuclear, but will it transform the whole energy sector?”, Obserwator Finansowy, July 16. https://www.obserwatorfinansowy.pl/in-english/business/serbia-goes-nuclear-but-will-it-transform-the-whole-energy-sector/

Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine. Službeni glasnik RS, br. 101/2015.  

Stronski, Paul, and Himes, Annie. 2019. Russia’s Game in the Balkans. Washington DC: Carnegie Endowment for International Peace. https://carnegieendowment.org/files/Stronski_Himes_Balkans_formatted.pdf

Vranjković, Ružica. 2019. „Srbija okružena sa deset nuklearki, koliko smo bezbedni”, Radio Televizija Srbije, 28. avgust. https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/3641198/srbija-okruzena-sa-deset-nuklearki-koliko-smo-bezbedni.html

Zakić, Katarina and Radišić, Bojan. 2019. „China’s Belt and Road Investment Projects in the Balkan Countries: Six Years After”. The Review of International Affairs, Vol. LXX, No. 1175, July–September: 49-68.

Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Saveznoj Republici Jugoslaviji. 1995. Službeni list SRJ, br. 12/95 i Službeni glasnik RS, br. 85/2005. http://www.srbatom.gov.rs/srbatomm/wp-content/uploads/2019/09/ZAKON-O-ZABRANI-IZGRADNJE-NUKLEARNIH-ELEKTRANA-U-SRJ-SL.-LIST-SRJ-BR.-12-95-I-SL.-GLASNIK-RS-BR.-85-2005-DR.-ZAKON-LAT.pdf

THE COMPETITION OF USA, RUSSIA AND CHNA OVER THE NUCLEAR ENERGY POWER PLANTS CONSTRUCTION IN THE BALKANS

Damir Dizdarević

Abstract: Russia, China and the United States have global, often competitive and even conflicting, interests and ambitions in all areas of activity and in almost all regions, including the Balkan region. One of the increasingly important issue that is becoming subject of a new great powers confrontation in the Balkans is the issue of the construction of nuclear power plants. What is the position of Russia, the United States and China regarding the construction of nuclear power plants in the Balkan countries, and what are their ambitions are questions addressed in this paper. The paper uses the method of speech and document content analysis, the comparative method as well as the case study method. The author concludes that Russia wants to expand its influence in the Balkans through its strongest asset, the energy sector, while China wants to increase economic cooperation with them, in order to confirm its status, increase its influence and accelerate the development of its nuclear industry. The US interest is in suppressing or slowing down the progress of rivals, but also in strengthening the competitiveness of its nuclear industry. For the Balkans, this may be a good opportunity to solve energy problems, but it also causes numerous pressures and troubles that call into question the expediency of using this type of energy.

Keywords: energy security, great powers, competition, nuclear energy, non-proliferation

[1] Student master studija Studije Sjedinjenih Američkih Država, Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu.